Nagrada publici

Nagrađeni tekstovi 2014

PERVERTITOV VODIČ KROZ IDEOLOGIJU ILI ŽIŽEK, FILM, FILOZOFIJA I SLOBODA
Autor: Milorad Gačević

Pervertitov vodič kroz ideologiju britanske rediteljke Sofi Fajns mogao bi da bude uvod u filozofiju Slavoja Žižeka ali i uvod u filozofiju kao takvu; i to ne samo zato što predstavlja skraćeni kurs istorije filozofije (kroz film se provlači mnogo filozofskih stanovišta poput Platonove teorije ideja, Marksovih analiza fetišizma robe, Benjaminovog shvatanja istorije, itd.), nego zato što pokazuje šta je bit jednog načina filozofiranja. Jer, ovaj film nam pokazuje da je od same sadržine različitih filozofija mnogo bitnija forma koja je zajednička, ako ne za sve filozofe, onda sigurno za onu tradiciju filozofiranja koju je Adorno nazvao tradicijom upotrebe filozofskog mišljenja kao kritike.

Već je Platon u alegoriji o pećini zadatak filozofije video u raskidanju lanaca pomoću kojih se ljudi drže okovani za zidove pećine. Ljudi okovani u pećini vide samo odbleske senki. Oni koji su ljude okovali te senke predstavljaju kao jedinu istinu sveta. Dakle, filozofija je kritika onog sveta u kojem su uobičajena i uvrežena shvatanja, koja su grčki filozofi nazivali doksom ili mnenjem, predstavljena kao jedina istina. Vrhunac ovakvih intencija može se prepoznati kod Hegela koji pokušava da pokaže kako je ono što ljudi smatraju konkretnim zapravo najapstraktnije. Hegel ustaje protiv zdravog ljudskog razuma koji se u svetu oseća prisno i koji umišlja da je sve tako jednostavno i da mu je sve tako dobro poznato. Mnogo toga u Hegelovoj filozofiji počiva na naukovanju koje nas opominje da ono što je poznato nije samim tim i spoznato samo zato što je poznato. A onda dolazi Hegelov učenik Marks i nalaže bespoštednu kritiku svega postojećeg. Kritika treba da pobudi na emancipaciju koja sama po sebi podrazumeva i revoluciju. Spoznaja sveta znači oslobađanje od onoga za šta su nas oni koji imaju moć ubedili da je jedina istina. Tradicija upotrebe filozofije kao kritike tako postaje kritika ideologije.

Žižek kroz čitav film zapravo pokušava da ubedi gledaoca da je filozofija kao kritika ideologije danas itekako potrebna zato što živimo u pećini medijskog mraka koji se proglašava za istinu. Platon se borio protiv mnenja polisa, Žižek gledaoce poziva da se bore protiv onog što danas nazivamo javnim mnjenjem. Danas je potrebno ponovo tumačiti svet da bi on sutra možda mogao da se promeni. Na kraju, šta ostaje nakon gledanja ovog filma? Između ostalog, ostaje i spoznaja da filozofija nije samo čin mišljenja nego je istovremeno i čin opredeljenja. A to je opredeljenje za slobodu. U ovom filmu Žižek pokazuje kako je kritičko mišljenje istovremeno i oslobađanje. Ali tu negde prestaje filozofija i počinje akcija. Ali tu počinju i novi problemi. Jer, sloboda je nešto teško i zato zahteva hrabrost, to takođe jeste jedna od Žižekovih pouka izrečenih povodom Karpenterovog filma They Live. A, kako je to dobro znao stari dobri Fihte, „čovjek bi se radije dao tretirati kao neki komad lave na Mjesecu, nego da sebe shvati i potvrdi kao samosvjesno, dakle, – slobodno biće!“.

PREKINUTI KRUG – osvrt na film
Autorka: Maja Senji

Kada su moji filmski afiniteti u pitanju ovogodišnja Slobodna zona je definitivno ispunila očekivanja. Jedan od najboljih (po meni) filmova na festivalu svakako je Prekinuti krug.

On (Didije) je ateista, svira bendžo u kantri bendu i zaljubljen je u sve sto je američko. Ona (Eliz) radi u salonu za tetoviranje, i ima istetoviran krst na vratu. Upoznaju se i zaljubljuju jedno u drugo privučeni istovetnom strašću prema blu gras muzici.

U trenutku kada se njihova ćerka razboli, svako se okreće svojim načinima za pronalaženje utehe.

Ne znam koliko je vremena bilo potrebno reditelju da snimi film Prekinuti krug, ali ono što je sigurno jeste da dugo nisam videla kreativniji prikaz jedne ljubavne priče ispričane tako dramatično. Sjajan scenario napisan od strane glavnog glumca ostavlja dovoljno prostora za interpretaciju i dokazivanje glumcima, kao i rešenja kojima se reditelj poslužio da ovu ljubavnu priču stavi na filmsko platno ukazuju na to da se radi o jednoj grupi talentovanih ljudi koji razmišljaju izvan standarnih okvira predstavljanja priče.

Dijalozi su inteligentni i humoristički u sasvim dovoljnoj meri da olakšaju težinu i dramatičnost filma. Zapravo razgovori između Elize i Didijea su napisani na takav način da ste sve vreme sigurni da gledate upravo njih dvoje, a ne repliku svih jednoličnih parova prikazanih u mnogobrojnim filmovima sa ljubavnom pozadinom.

Uloga Eliz, žene divljeg i kreativnog duha ,je veoma snažno i dominantno odigrana. Od pevačice i žene do majke bolesnog deteta pratimo razvoj njenog lika i proživljavamo ga zajedno sa njom.

Muzika u filmu na savršeno izbalansiran način naglašava sve emocije prikazane i proživljene. Muzičke numere koje je reditelj izabrao za ključne scene doprinose doživljaju istih ne skretajući pažnju sa radnje.
Borba mladog bračnog para u trenucima kada život izvuče najlošiju kartu i odluke koje donose su autentične i u skladu sa karakaterom likova koje predstavljaju. Naročito su dobro prikazana dva različita izbora za koje se odlučuju Eliz i Didije: Razumski nasuprot religijskom, kada nevolja naiđe.

Jedna od najpotresnijih scena za mene odigrava se u poslednjem delu filma kada bend nastupa u prepunoj Dvorani, nakon čega Didije uzima mikrofon i iznosi svoju priču publici koja ostaje nema do kraja. Priču o životu koji te sačeka iza ćoška i nerazumevanju za odlučivanje da se u tim trenucima ljudi okrene verovanju religijskim mitovima.

Ovo je film za ljude otvorenog duha i ljubitelje filma, ali i za one koji veruju da sve ljubavne priče ipak nisu ispričane…

„Gangster te voli“ dokumentarni film reditelja Nebojše Slijepčevića
Autor: Mihajlo Nemeš

Pojava samotnjačkog života je danas veoma prisutna u gotovo celom svetu. Međutim, reditelj ovu realnost sagledava iz gotovo samo jednog ugla, u kom se implicira da je glavni krivac za samotnjački život sredovečni muškarac, koji nije sposoban da nađe partnerku sa kojom će voditi jedan i dalje društveno prihvaćeni model zajednice – brak. Svaki pokušaj da se položaj ovih ljudi stavi u širi kontekst, a u filmu takvih pokušaja jedva i da ima, uklapa se u priču kako je to samo još jedan izgovor da se opravda sopstvena nesposobnost, implicirajući da je želja svakog muškarca da živi u braku.

Problem se čak i banalizuje, time što se narator kroz ceo film iščuđava kako je uopšte moguće da lepu mladu devojku koju je doveo u selo, niko ne pristaje da oženi.

Imajući sve to u vidu, postavlja se pitanje kome je ovaj film namenjen. Oni koji se slažu sa naratorom su taj problem već i sami konstatovali u svojoj okolini i film doživljavaju kao potvrdu svojih utvrđenih gledišta. S druge strane ljudi koji vode samotnjački život, biće u pravu ako zaključe da njih i njihove probleme zaista nema ko da razume, jer ako je ovo sve što ima da se kaže na tu temu, onda to u najmanju ruku nije nimalo fer prema njima. A nije fer zbog toga, što su se ti ljudi, ne svojom krivicom, našli u jednom vremenu u kome su objektivne okolnosti takve da je gotovo nemoguće bilo šta planirati i u kome su posledice rata još uvek veoma prisutne. Pritom njihova percepcija može, a i ne mora da bude ispravna, ali je svakako ona ta koja određuje mentalno stanje i ponašanje tih ljudi. Pa iako je u filmu jasno da su svesni svoje situacije i svojih slabosti, njihov osećaj bespomoćnosti koji rađa letargiju i nedostatak samopouzdanja, prejak je da bi se pokrenuli i bili u stanju da prihvate ulogu oslonca porodice.

Osim toga film se previše oslanja na jedno prevaziđeno shvatanje partnerske zajednice, u kome je brak jedina priznata i opšteprihvaćena zajednica muškarca i žene. On ne uzima u obzir da su se u odnosu na vreme industrijalizacije, životne okolnosti drastično promenile i da su sve te promene znatno uticale i na značaj i ulogu porodice. Kvalitet posla, pojmovi radnog i slobodnog vremena, postali su toliko rastegljivi i fleksibilni, da klasična bračna zajednica, sve teže može da isprati te promene, što potvrđuje i sve veći broj razvoda. Film se tim fenomenima ne bavi, a oni su veoma važni da bi se razumela pojava samačkog života.

Pa ipak, iako ne izlazi iz okvira uvreženih mišljenja i stereotipa, film bi svakako trebalo pogledati, ali bez predrasuda, jer će nas samo tako naterati na razmišljanje i pomoći nam bar da se bolje razumemo i ne budemo toliko otuđeni jedni od drugih.